Jos uvek verujem u nas...

Još uvek verujem u nas....!

nikokaoti | 04 Jul, 2014 14:27

"Odrasteš tek kada osetiš da se slamaš, da te srce boli, kada padne prva ljubavna suza", tu rečenicu sam čula jako davno, tada nisam ni shvatala njeno značenje,a i nije me puno ni zanimalo.... Tek sada posle dosta godina, osetila sam to na svojoj koži...i pravo da vam kažem, ne znam da li da se radujem što više nisam dete ili da plačem što sam povređena uprkos mom zalaganju, trudu, ljubavi....

Desilo se iznenada,brzo....desilo se tako lako! Desilo se pre 5 godina...

Posle niza neuspelih i loših veza,upoznala sam njega....Dragana.Posle par meseci zabavljanja,postao je moj svet,moja ljubav,moje sve....Zavolela sam ga...bar sam tako mislila tada. Naša veza je bila divna,puna ljubavi,pažnje,podrške...Pazio me je,mazio,voleo...držao kao malo vode na dlanu...uživala sam,sve dok ta ljubav nije prešla u opsesiju,praćenje,proveravanje,svađanje i prebacivanje malih i nebitnih stvari. Da bih izbegla sve to prestala sam da izlazim,da se družim...prestala sam da živim. Zaprosio me je...odbila sam. Jednostavno nisam želela takav život,bila sam mlada,puna života,želja,ambicija...tek sam upisala fakultet...nisam mogla da ostavim sve i odem unjegovo selo...jednostavno sebe nisam vide u svemu tome.

Posle toga,nismo raskinuli ali smo se udaljili,ohladili,naš odnos više nije bio isti...nije mogao,ili nije hteo da me razume. Sticajem okolnosti,morao je da ode na par dana iz zemlje...Već prvog dana od njegovog odlaska pozvana sam na žurku. Brat moje najbolje drugarice,sada već kume, Milan pravio je žurku u svom stanu. Otišla sam i provela se kao nikad pre,osećala sam se slobodno,živo....osećala sam se prelepo. PIli smo,igrali,pevali...sve do jutra. To druženje sa nastavljalo iz dana u dan. POčela sam drugačije da gledam Milana,iako sam ga znala i pre toga,bilo je drugačije...počela sam da se zaljubljujem u njega... Posle flertovanja pao je i poljubac....Bila sam u dilemi,nisam znala šta dalje,kako,sa kim.... Nisam mogla da povredim Dragana a isto tako nisam mogla da se vratim na staro... Dragan se vratio u Srbiju...Konfuzija je trajala 2 nedelje i rešila sam da mu priznam sve. Shvatio je,hteo da mi oprosti,da nastavimo dalje,ali....nisam mogla. Ostavila sam ga i uništila 2 godine veze,uništila sam nas....Ostala sam sa Milanom... Posle mesec dana uznemiravanja,moljenja...odustao je...Sve je stalo...

Nedugo zatim saznala sam da ima novu devojku i od tada ga nisam videla,evo prošlo je 3 godine... Ostavila sam ga da bi meni bilo bolje...a on je sada oženjen,ima sina...srećan....a ja? ja sam i dalje na mestu gde smo nekada zajedno stali...

Vučem se i dalje sa Milanom koji neće da se potrudi,kojem ništa ne značim,koli me ne ceni i ne voli... Za ove 3 godine sam pretrpela,prećutala i oprostila svašta....Čekala sam da se promeni,da me zavoli...ali nisam dočekala.

Sada odustajem,umorna sam,iscrpljena,ponižena...Dalje nastavljam sama i molim Boga da mi da snage da mu se ne vratim... Svako veče me muče ona pitanja na koja nikada neću dobiti odgovor. Zašto? Kako sam mogla? Šta bi bilo da ono veče nisam onako odlučila? Sada je kasno za sve...jako kasno... sve što mogu jeste da njemu poželim sreću a sebi snagu da sama sebi oprostim sve...

Svim devojkama bih poručila da ako imaju nekoga pored sebe koji ih pazi,ceni,poštuje i voli da ga ne puštaju....sreća je retka,jako retka... Nemojte dopustiti da se posle kajete,osećate i pitate....kao ja sada!